Ко је у те дане рекао да ми сигурно фали неки клип? Чудесан си, човјече. Драго ми је што постојиш. Што си ми и ти примјер у нечему, мада не могу да схватим тачно у чему. И штета што нисам имао снагу да ти одговарам сваког пута кад си проговарао о филозофији живота.

Баш сад сам осјетио како га опет губим. Након бајних (нек је вако) четири мјесеца. Ма шта. Било је људи што су ме упознали управо у фебруару. Сјећам се реакције. Сад пријети да дође слично нешто. Препознајем симптоматику. Али шта ми је. Нико није умро, је л да. Нико не гуши. Фебруар и март остају само у успоменама. И то као нешто немогућно.

Дакле, одлука: нећу.

Немој да заборављаш просте ствари, Светозаре. Проста рјешења. Једна пјесма може да спаси нечији живот. Може и да убије, да. Да бих знао турски, прочитао бих изворне вијести о bu akşam ölürüm.

Колико људи све ово читају? Брига ме. Ово је за историју. И мало за мој лични покој. Само мало. :)